Kapilarna ohlokratija: pokušaj opisa srpske demokrature i mogućna rešenja – uvodno obraćanje Svetlane Slapšak
Pročitajte uvodno izlaganje Svetlane Slapšak – književne istoričarke, antropološkinje, klasične filološkinje i književnice – u okviru međunarodne konferencije „Imamo li izbora?“ u Beogradu (23.10.2024).
Ohlokratija je grčka složenica i znači ”vladavina ološa”, prvi ju je upotrebio antički grčki istoričar Polibije. Ovde je upotrebljavam kao operativni termin za opis trenutnog načina vladanja u Srbiji.
Godine 1990, na prvim slobodnim izborima u Srbiji, bila sam član glasačkog odbora i ceo dan sam posmatrala ljude koji su glasali. Jedan tip ponašanja posebno se izdvajao: bile su to starije žene sa vidnim znacima uzbuđenja, ne pozitivnog – drhtale su, neke su se i rasplakale. Daleko od oduševljenja nad novim demokratskim mogućnostima, one su pokazivale izraziti strah. Nešto od toga razumela sam kao ostatak iz tek završenog prethodnog doba, u kojem su mnogi i mnoge smatrali da se politike treba kloniti, bez obzira na relativno manje karijerne mogućnosti. Odnos prema članstvu u partiji, jedinom dostupnom obliku učestvovanja u politici, ako pojedinac nije slučajno bio aktivno angažovan u disidentskim krugovima i time isključen iz standardnih karijera, ocrtavao je spolja teško razumljivu mapu klasa i društvenog raslojavanja u Jugoslaviji. Vrbovanje za komunističku partiju već dugo nije bilo agresivno, ideje o višepartijskom sistemu bile su napadane, ali su uveliko postojale u protoku ideja. U najširim slojevima prevladavao je čisto oportunistički, ponekad otvoreno ciničan stav prema članstvu. Ne biti u partiji sadržavalo je nešto od moralnog stava prema otvorenoj moralnoj korupciji, premda je moglo biti prouzročeno i dubokom religioznošću ili nacionalizmom, ili starim klasnim otporom. Posebno zanimljiv je deo društva koji je stvarao mišljenje i kulturu: u ranim 50′, posle odvajanja od SSSR, jugoslovenska nomenklatura, na čelu sa Titom, pristala je na modernizaciju (apstraktna likovna umetnost, recimo), uz povremene ispade odnosno nestandardizovanu, ”spontanu” cenzuru, sve to uz zvanično nepostojanje cenzure. Vizualne umetnike je to ohrabrilo, umetnike reči načinilo obazrivijim, među naukama su one koje se bave društvom bile izložene rizicima. Postojale su i regionalne mutacije: krajem 60′, hrvatska komunistička partija pod Bakarićem odlučila je da promoviše i finansira akademski feminizam kao jedan od načina borbe protiv talasa nacionalizma u populaciji intelektualaca. Nešto slično nikada se nije desilo u Srbiji, bar ne što se feminizma tiče. U domenu kulture nastao je poseban fenomen – izrazita nebriga za socijalne teme i estetizam bez kritičnosti, koji je odgovarao partiji. Paradoks autora koji je član partije i istovremeno neguje potpunu nezaintersovanost prema stvarnosti bio je čest, kao što je i tzv. ”stvarnosna proza” negovala opis telesnih izlučevina više nego kritku stanja u kojem su junaci živeli. Zato je ”crni talas” na filmu, sa svojom polisemijom, doživeo tako strasno negiranje i zabrane. Isto su doživljavali pozorište, angažovana nauka, književnost, čak i – veoma retko – slikarstvo, ako je uključivalo kritički odnos prema stvarnosti. Sve ovo doprinelo je utisku opozicije da je sloboda izražavanja najvažniji cilj političkih promena; tek docnije, u drugoj polovini 80′, ljudska prava su se kao cilj izjednačila sa slobodom izražavanja. Opozicija je sa svoje strane relativno brzo posle Titove smrti podeljena na dve nejednake i politički konfliktne grupe – veću, dosledno nacionalističku, u kojoj su kolektivna i istorijska prava zamenila ljudska prava, istorijski revizionizam naučnu objektivnost i mitomanija socijalne probleme, uz izraziti antisocijalizam i primitivno (ne)razumevanje kapitalizma i manju, koja je ostala pri ravnopravnosti na svim nivoima, od individualne do manjinske i nacionalne, uz sve veću pažnju posvećenu socijalnim problemima, i opredeljena za jugoslovenstvo i pacifizam. Sve do danas, ova manja grupa ostala je fiksirani glavni neprijatelj u svim novim državama nastalim iz Jugoslavije, bez pravog ili ikakvog političkog uticaja. Prva grupa je iz prvobitnog opozicionog položaja brzo postala glavni sastojak lokalnih elita i udarna snaga celokupne državne propagande. Samo ako istražujemo nastanak opozicionih kretanja 80′ možemo razumeti nesposobnost parlamentarne, zvanične opozicije danas, njenu sterilnost i, bez obzira na elitno poreklo i školovanost, njenu zaprepašćujuću političku glupost.
Pominjem ove poznate stvari pre svega zato da istaknem kako promene u kolektivnim običajima i ponašanju nisu mogle doći preko noći, sa izborima 1990, zahtevale su više vremena i manje nacionalističke propagande. Toj kolektivnoj zaostalosti u pogledu parlamentarne demokratije sledio je opasno dug, ni danas okončan, period nerefleksije i neprihvatanja odgovornosti za rat, najdublji i najveći uzrok za nastajanje kapilarne ohlokratije u Srbiji. Drugi uzroci potiču iz kršenja Ustava, iz manipulacija medijima usmerenih u kolektivne psihičke promene, i iz – priznajem – temeljne promene socijalnih odnosa zasnovane na novom stavu prema radu, socijalnoj nesigurnosti i zavisnosti od volje ”izabranih”. I sve to bez ikakvog oslanjanja na ideologiju, jedino na bazični, do kosti oglodani nacionalizam i na svakako originalni propagandni postupak – postavljanje celokupnog građanstva u položaj strpljivog slušaoca-psihoanalitičara jednog, zajedničkog sina-vladara.
Osnovu današnje srpske demokrature, koja je već premašila 11 godina Miloševićeve vladavine, čini kršenje Ustava, koje najočiglednije vidimo u žongliranju sa položajem i prerogativima predsednika vlade i predsednika države. Taj skandal pervertiranja osnove pravnog sistema omogućio je vertikalu sličnih postupaka, sve do izbornog postupka. Svako pravilo u državi i društvu predmet je igre, odnosno prevare. Na horizontali se u tim okolnostima razvio mrežasti (kapilarni) sistem, koji drži članstvo u partiji, lišenoj svake posebnosti ili čvrste konstrukcije. Članstvo je postalo isključivi kriterijum za zapošljavanje i uopšte preživljavanje u društvu: sve ostalo postalo je prostor nesigurnosti, straha i dodatnih psihotičnih stanja koja prate takvu svakodnevicu: zato smatram da je srpska demokratura fenomen koji se mora, a još nije, ispitivati, razumeti i eventualno promeniti pomoću znanja kolektivne psihologije. Samo tako možemo razumeti suze i strah od izbora starijih žena iz 1990, i kako se to pretvorilo u garantovanu, rutinsku, repetitivnu izbornu pobedu današnje srpske demokrature.
Srpska demokratura zahteva kriterijume koji od aktivnih učesnika – a oni jedini mogu biti birani – zahteva da budu ili postanu ološ. Ološ se služi lažima, trikovima, prevarama, korupcijom, uglavnom bez potrebe da objašnjava; samo jedan oblik komuniciranja sa javnošću nije dozvoljen, a to je ekskluzivno ponašanje opšteg, zajedničkog sina-vladara. Pasivni učesnici postavljeni su u položaj bezuslovnog prihvatanja prljavog kompromisa, ucene, pretnje i labilnosti u svakodnevici. Tu nije samo reč o mučnom posmatranju udaljene visoke vlasti, već o krvavom pritisku takve politike na pojedinca svuda, u svemu i bez prestanka. Uz to je pojedinac izložen praćenju amoralnog, orgijastičkog ponašanja fiktivnih ili stvarnih likova koje nude sirotinjom uslovljeni mediji (televizija, štampani šund, eventualno socijalni mediji) kao jedino olakšanje i zabavu. Skraćujem ovaj opis operativnom, ali – verujem – ubedljivom hipotezom: glasač u Srbiji lišen je ljudskog dostojanstva. Veliki broj takvih nalazi rešenje u predavanju sistemu, nekoj ritualizovanoj ekstazi obožavanja sina-vladara: bilo bi izrazito površno i neodgovorno baciti odgovornost na tu pobedničku masu – ona samo pokazuje ekstremne posledice psihičkog pritiska kojim se u demokraturi vlada. Oni koji ne žele da žive takvim životom, moraju da se dobrovoljno isključe iz svake građanske aktivnosti, i tako njihova snažna individualna volja i etička prisebnost samo još pomažu sistemu kojem bi želeli da se odupru.
Ima li tome leka i može li se promeniti? Iskustvo sa protestima, pobunama i građanskim akcijama daje neke pragmatične okvire. Jedan od njih je jasan: saradnja sa zvaničnom opozicijom izvesno je važan uzrok neuspeha građanskih akcija. Kad kažem zvanična opozicija mislim na stranački sistem, koji nikako ne može da izbegne poslovanje jedine stranke na vlasti i samo doprinosi učvršćivanju tog nadsistema; tu mislim i na moralnu kontaminaciju od strane nadsistema. Ostaje raznolika građanska akcija koja obećava sistemsku promenu i u njoj ne bi smelo biti mesta ne samo za sadašnju demokraturu, nego i za sve koji su u njoj učestvovali. Srpski problem tu nije jedinstven, nego globalni fenomen: čak i u Evropi, dijapazon i šarenilo demokratura se šire.
Ovo što ću prikazati nije šala, premda na prvi pogled izgleda tako: reč je o obliku demokratije koji je eponimski, onaj koji je dao ime i oblikovao pojam. Zbog neprimenjivanja tog oblika, pojam i danas nije precizan. ”Neprimenjivanje” je relativno: vanevropskih neposrednih demokratija je mnogo, jedino u Evropi, koja prisvaja ”demokratiju” kao nešto svoje, neposredna antička, prevashodno atinska demokratija nikada nije bila realizovana na državnom ili uopšte nekom grupnom nivou, sem povremenih studentskih, umetničkih i anarhističkih ostvarenja. Atinska demokratija isto tako nije bila potpuna, isključivala je žene, strance i robove. Pravila dakle važe samo za odrasle muškarce, zabeležene u svojim opštinama, sinove atinskih očeva i majki, čiji su očevi bili atinski građani. No mene zanima samo jedan postupak, koji bi mogao biti prihvatljiv prevashodno na lokalnom nivou, i istovremeno bi bio koristan u procesu zamenjivanja demokrature, kao i model budućeg upravljanja, kada konačno shvatimo da je parlamentarna demokratija izgubljena u lošoj upotrebi, potrošena i neobnovljiva. Reč je o glasanju kockom.
Osnove neposredne demokratije, koje ima smisla primenjivati danas, možemo ovako poređati:
- Svako ima pravo da odlučuje o čemu hoće i kada hoće u slobodnoj raspravi u skupštini; vreme potrošeno u skupštini koja nikada nema isti sastav nadoknađuje se dnevnicom posle punog radnog dana.
- Svi su građani podjednako dobri za vođenje politike, čija je osnova korist i zaštita drugih građana. Dužina mandata je godina dana, odgovornost važi ceo život.
- Biranje kockom za sve upravne i administrativne službe zato je jedino mogućno.
U današnjoj praksi, to bi značilo da partijski karijerizam nema smisla, još manje predizborna kampanja. Skupština funkcioniše bez izbora. To naizgled izgleda nemoguće, ali se zapravo već događa. Jedan od glavnih razloga za odbijanje takve ili slične demokratije su naprosto brojevi – neposredna demokratija se zasniva na malim brojevima učesnika. No današnje lokalne akcije koje preskaču lokalne granice ističu možda najvažniji primenjivi aspekt neposredne demokratije – akciju u korist drugoga. Novosadski građani protestuju protiv kopanja litijuma koje preti građanima Mačve i putuju na demonstracije u Loznicu. Nema boljeg primera funkcionisanja moderne neposredne demokratije.
Veliki problem građanskih inicijativa je brza iscrpljenost i postepeno zamiranje akcije, smanjivanje broja učesnika. Neposredna demokratija, sa institucionalizacijom pravila ”glasam kad hoću” rešava taj problem.
Svesna sam kakve mogu biti reakcije na ovakvo razmišljanje. Pre nekih 30 godina, 1995, u Amsterdamu, razlagala sam u jednoj javnoj debati sa članovima parlamenta izbor kockom, i jedan učesnik je sa užasavanjem reagovao. Rekao je da to znači da kockom možemo izabirati i nekog fašistu. Odgovorila sam pitanjem – da li više voli da ih izglasamo na parlamentarnim izborima, i izazvala burnu reakciju u publici. Ove godine, u Holandiji, u kojoj pre 30 godina nisu mogli ni zamisliti da biraju fašiste i takvu ideju su smatrali uvredljivom, izabrali su većinom glasova fašistu, koji ne može ni da sastavi vladu ni da postane njen predsednik. Isto se upravo desilo u Austriji, skoro da se desilo u Francuskoj…Parlamentarna demokratija više nije u stanju da odgovori novim društvenim uslovima, i remont ili zamena su neophodni. Pitanje je da li to parlamentarna demokratija može sama da uradi. Već postoje poštapalice tipa ”participatorna” demokratija, koja se uglavnom odnosi na lokalne, recimo opštinske oblike učestvovanja građana u vlasti. ”Samoupravljanje”, mnogo bolje prilagođen termin, još je na crnoj asocijativnoj listi. Sa druge strane, ono što kao novu društvenu realnost stvaraju građanski pokreti, ili naprosto povezani ljudski pokreti, sa svim neuspesima, zastranjivanjima, nestabilnošću i haosom, pokazuje povremeno i mestimično neke uspehe. ”Povremeno” i ”mestimično” je neuporedivo bolje od demokrature.
Pomenimo još haos: to je verovatno ono čega se većina građana najviše boji kada glasa, i strah je često u nesrazmeri sa haosom u kojem se glasa. U mešavini straha i želje za uravnoteženim životom – setimo se onih suza starijih žena – zamišljeni haos već samo u obrisima sprečava kolektivni razum i znanje građana, i izvesno nije ni omiljeni pojam politologa. Među ne tako mnogobrojnim autorima koji raspravljaju o haosu u društvenim naukama, ističe se grčko-francuski filozof Kornelius Kastorijadis. On je, razmišljajući upravo o atinskoj demokratiji, razradio pojam haosa koji je ontogenetski povezan sa demokratijom: promena, popravljanje, sukobljavanje ideja osnovne su karakteristike demokratske prakse. Takva praksa nikada ne može biti u sukobu sa progresom, što je jedan od glavnih problema današnjeg parlamentarnog ustrojstva. Sa druge strane, podjednako omogućava usporavanje i tradicionalizam, ako koriste društvu. Zamislimo proširenje demokratskih praksi danas potezima koje bi u većini parlamenata proglasili haotičnim: proširenje ljudskih prava, recimo prava na bivalište, ili prava na vodu kao opšte dobro; ova poslednja mera upisana je u Ustav Slovenije, posle uspešnog referenduma pre četiri godine, na incijativu malog nevladinog društva. Demokratski haos bio bi ograničen doživotnom odgovornošću svakog od građana, naročito predlagača. Dodajmo tome nepodnošljive stavove većine evropskih država prema ne-građanima, prema migrantima, koji su izvesno naša budućnost, u dvostrukom značenju – da će ih biti više, i da ćemo sami kad-tad postati migranti. Demokratska mera za to mogao bi biti stav, i uz njega i organizacija koja deluje na osnovu tog stava: autor je Eli Vizel, a glasi ”nijedan čovek nije ilegalan”. Ovo pravilo nalazi se u dokumentima UN: kako ide sa primenom, vidi se recimo u dogovoru o izbeglicama iz Marakeša od pre nekoliko godina i u teškoćama u formulisanju i potpisivanju tog dogovora. Odjek nehumanosti i neprihvatanja vidimo u formulaciji “zakonite” odnosno ”nezakonite” izbeglice: ona je u potpunoj suprotnosti sa stavom Eli Vizela i UN, i u licemernom odnosu sa činjeničnim stanjem – recimo sa brojem i postojanjem konzulata evropskih država u Africi i Aziji koji bi kao rešili zakonitost izbeglištva.
Rehabilitacija demokratskog haosa neizbežno će doći sa rušenjem ili demontiranjem demokrature, kako vam je već draže. Ostaje ključno pitanje – kako? I odgovor je uvek isti: nenasilno. Dva procesa, jedan dug i drugi kratak, izvesno povećavaju napetost, čak i kad demokrature više nema: jedno je kolektivno učenje, sticanje i upotreba kolektivnog građanskog razuma (za koji državljanstvo nije uslov) koje je dugo, drugo je zamena strukture vlasti, koja bolje da je kratka. Najvažnije od svega je ustanoviti pomoć drugome kao kolektivni društveni cilj, jer se samo tako niko neće bojati, i stare žene neće plakati kada budu glasale.
